HR u Srbiji
Pre izvesnog vremena bila sam na jednoj domaćoj HR konferenciji. Sve što sam htela da komentarišem rekla sam direktno organizatorima, ovde ih pominjem samo kao povod za ovaj blog. Ono što sam čula, a time potvrdila i „slušanja“ od ranije, razočaralo me je. Danas, kada se svaka poslovna odluka tiče ljudi, na rastućem tržištu (bar u IT industriji), domaći HR se pozicionira samo kroz zapošljavanje i udovoljavanje ljudima! U redu je i zapošljavanje i briga o zadovoljstvu zaposlenih, ali zašto samo to?
Umesto da znanjem koje imamo pomažemo vlasnicima i menadžmentu firme da nauče kako se postavljaju sistemi i vode ljudi, mi se zadovoljavamo manjom ulogom, srećni što smo se bar administracije rešili. Na tržištu koje poslednjih godina eksplodira novim prilikama, zar je to parče kolača jedino koje ćemo uzeti?
Deljenje znanja o ljudima
Imala sam prilike da slušam vlasnike firmi koji smatraju svojim napretkom činjenicu da su shvatili da HR ne stoji u redu za obrazac M4 već može da traži nove ljude za firmu i da brine o njima. Čak. A da li znate zašto im je toliko dosta? Zato što smo mi dozvolili da tu stanu. Nismo im pomogli da vide više.
Većina HR kolega koje poznajem poseduje izuzetno znanje o ljudima, procesima, načinu učenja, ponašanju, volji, vrednostima, uverenjima… o čemu jedan vlasnik/menadžer kompanije ne mora da zna dovoljno. A sve, baš sve što vlasnici/menadžeri kompanija rade u svojim biznisima tiče se ljudi: ljudi koji nešto prave, ljudi koji druge ljude usmeravaju i razvijaju, ljudi koji prodaju, ljudi koji od njih kupuju, ljudi koji su im konkurencija… Zamislite koliko bi njihove poslovne odluke bile kvalitetnije kada bi imali na raspolaganju naša znanja o ljudima!
To treba da bude naš cilj: da dopremo do njih i pomognemo im da svet vide kroz našu prizmu. Da im budemo mentori i savetnici, partneri i vodiči. Da menadžmentu vratimo alate da se bave ljudima, a da im uz to damo znanje i pomoć.
Od kad sam pre 3 godine izašla iz korporativnog života (htedoh da napišem zauvek, al’ sam iskusna pa neću ) ja u svojoj maloj niši radim upravo to: učim vlasnike domaćih firmi i njihove zaposlene o ljudima i procesima, a onda oni svoje biznis odluke donose sami. Ne donosim im gotove ribe, učim ih da pecaju. Duže traje al’ radi.
Svojim najvećim profesionalnim uspehom smatram „usmeravanje” startаp kompanije od 30-ak ljudi, koji sad ima i više kancelarija i sopstveni proizvod, a da sam sve ukupno ušla u kompaniju 3 puta! Radila sam sa vlasnikom na razumevanju ljudi i procesa, a on je odluke donosio sam. On je taj koji ima strast, preduzetnički um i ideju, ja sam mu samo pomogla da sve to „propusti“ kroz prizmu HR-a. Sigurna sam da sam ovako za njegove zaposlene uradila i više i bolje nego da sam bila fokusirana samo na njihovo zadovoljstvo. Ljudi su sad zadovoljni jer su zahtevi ka njima adekvatni, procesi su logični, uključeni su u donošenje odluka, sistem je jednostavan i efikasan.
Iz mog iskustva, ovo tržište je puno kvalitetnih i kompetentnih HR profesionalaca, koji mogu isto ili više. Neki to i rade. Većina još uvek ne.
Prava uloga HR-a
Način na koji se kao HR bavimo vlasnicima, menadžerima i zaposlenima na ovom tržištu kreira njihova očekivanja, uverenja, navike, usmerenja, pa i poslovnu kulturu. U toj kulturi stasavaju nove generacije, to je kultura u kojoj će raditi naši naslednici. Hajde da proaktivno oblikujemo tu kulturu – da ih učimo kako da promene ugao gledanja, preispitaju uverenja, pojednostave procese, podrže kreativnost, promene navike, kako drugi ljudi funkcionišu, kako se uvode promene, kako se radi timski, kako se prenosi znanje, kako se poštuju drugi…
Danas imamo sjajnu priliku da svojim znanjem i uticajem na rastuće tržište pomognemo postavljanje temelja zdravog biznisa, da učestvujemo u razvoju novih generacija kvalitetnih vlasnika, menadžera i zaposlenih. Da postavimo poslovnu kulturu u kojoj će naša deca želeti da rade.